Živjela nekad bića na dnu velike, bistre rijeke.
Riječna struja je nad njima tekla
-mladima i starima, bogatima i siromašnima, dobrima i zlima,
struja je tekla svojim putem, poznavajući samo svoj kristalni tok.
Svako se biće, na svoj način držalo čvrsto za grančice i kamenje riječnog dna,
jer takav im je bio život, a opirati se se toku učili su svi od samog rođenja.
Na posljetku jedno biće reče:
“Dojadio mi je ovakav život.
Iako se ne mogu uvjeriti svojim očima,
vjerujem da rijeka zna kamo ide.
Pustit ću se i neka me nosi kamo joj drago.
Držeći se ovako, umrijet ću od dosade.“
Ostala bića uz smijeh progovore:
“Budalo! Pustiš li se, struja koju štuješ odbacit će te isprevrtanog i izmlaćenog o stijene
i tada ćeš umrijeti brže nego od dosade!”
Ali ono ne kajući se, uhane zrak i otpusti se a odmah potom
struja ga isprevrće i izudara o stijene.
No s vremenom, budući da je biće odbilo da se nanovo prihvati,
struja ga podigne s dna, te ga više nije udarala ni ranjavala.
A bića nizvodno, kojima je bio neznanac viknuše:
“Gle čudo! Biće poput nas ali leti!
Evo Mesije, došao nas je sve izbaviti!”
A biće nošeno strujom reče:
“Nisam ja Mesija, kao ni vi. Rijeka će nas rado podići
i osloboditi ako joj se usudimo prepustiti.
Naš je pravi cilj ovo putovanje, ova pustolovina.“
Ali oni i dalje vikahu:
“Spasilac!” pripijeni uz stijene a kad ponovno pogledaše, njega nije bilo.
I ostadoše sami ispredajući legende o Spasiocu.
Richard Bach – Prividi